Home Aktivnosti Saveza Međunarodni dan žena – 8.mart

Međunarodni dan žena – 8.mart

by savez

Kvalitet života mladih žena sa invaliditetom

Danas je Međunarodni dan žena – internacionalni praznik kojim se slave ekonomska, politička, naučna, društvena, stvaralačka i druga lična postignuća žena, a tema ovogodišnjeg Međunarodnog dana žena je „Rodna ravnopravnost danas za održivo sutra“.

Savez distrofičara Srbije veliku pažnju posvećuje što većem uključivanju žena sa invaliditetom u cilju doprinosa njihovoj integraciji i ekonomskom osnaživanju, posebno uzevši u obzir činjenicu da su žene sa invaliditetom višestruko diskriminisane, siromašnije i više nezaposlene od muškaraca sa invaliditetom.

U cilju podizanja svesti javnosti o položaju mladih i žena sa invaliditetom, uz svesrdnu podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Sektora za zaštitu osoba sa invaliditetom, Savez obeležava Međunarodni dan žena kroz aktivnost „Kvalitet života mladih žena sa invaliditetom“.

Predstavljamo vam tri autentične priče o životnim situacijama iz perspektive devojaka i žena sa invaliditetom, njihova iskustva, razmišljanja i stremljenja kao i izazove sa kojima se susreću. Tri odvažne mlade dame: Ana Stamenov, Sanja Marković i Milica Đorđević, prihvatile su poziv Saveza distrofičara Srbije da otvoreno i bez ustručavanja podele sa javnošću svoja iskustva odrastanja i današnji pogled na kvalitet života i njegovo unapređenje.

Nadamo se da će njihove priče uticati na povećanje broja žena i devojaka sa invaliditetom koje će se aktivno uključiti u rad organizacija OSI i zagovarati rešavanje pitanja koja se tiču diskriminacije nad ženama sa invaliditetom i jačanje njihovih kompetencija.

________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kvalitet života mlade žene sa invaliditetom: Korak ka slobodi

Prepreke poput stepeništa, uzdignutih bankina i vozila parkiranih po sred trotoara, samo su neki od problema sa kojima se susrećemo kad izađemo iz kuće. Da ne govorim o pogledima sažaljenja, komentarima i isto tako neumesnim pitanjima.

Tu je i Kovid izolacija koja je u velikoj meri ubila ono malo druženja koja smo organizovali. A kod kuće gladno zjape društvene mreže, igrice i Netfliks, kako bi isisali sate koji neprimetno prolaze od jutra do večeri, pa sutra opet, u krug. Deluje mračno, slažem se.

Otprilike, tako teče moj život, ali i životi mnogih mladih osoba sa invaliditetom. Sve do trenutka kad shvatimo da smo na dnu. Prijatelji su otišli za životom, partneri iskoristili i ostavili, ostao je samo Netfliks, a i on je počeo užasno da smara.

Da se predstavim. Zovem se Ana Stamenov, mlada penzionerka iz Kragujevca. Imam 31 godinu, invalidska kolica i fioke pune lekarske dokumentacije. Pored osnovne dijagnoze, retkog oboljenja po imenu Fridrihova ataksija i mase propratnih dijagnozica patim takođe i od depresije i anksioznosti. Što je u velikoj meri uticalo na moje stavove o spoljašnjem i unutrašnjem svetu. Mada smatram da te dve dijagnoze idu uz invalidiet kao propratni materija.

I ako mi je neka vrsta dijagnoze postavljena u 9-toj godini, školu sam završila na nogama, uz određenu dozu psihičkog i verbalnog nasilja od strane vršnjaka. Uz  veliku  pomoć i podršku porodice uspešno završavam srednju nakon koje sam sela u kolica. Ubrzo nakon srednje počinjem da radim kako bih stekla uslov za invalidsku penziju. Plan je bio da se od nje izdražavam u toku studija, ali život ne teče uvek po planu.

Na žalost, zbog nepristupačnih zgrada i Anksioznosti sam odlagala fakultet i ako sam sebe uvek videla kao nekog sa fakultetskom diplomom. Ali, još uvek nisam odustala. Tako kreće moje putešestvije po raznim kursevima, koje služi kao nadoknada tog nedostatka.

Uvek sam volela svoj radoznali duh i širok dijapazon interesovanja.

Kao što rekoh kad shvatimo da smo na dnu… nešto se desi. Mali zupčanici u glavi se pokrenu, krene para na uši i kažeš sebi ‘to je to’. Neki to zovu sazrevanjem, neki kažu prosvetljenje, a ja bih to nazvala buđenjem.

Počela sam redovno da meditiram, radim jogu prilagođenu za kolica i mene, isključim toksične ljude iz svog života, sve što mi je neproduktivno trošilo vreme. Napravila sam tablu vizija, dnevik zahvalnosti i listu stvari koje moram da uradim za života. Fascinirana sam stvarima koje su počele da se odvijaju nakon toga. Depresija kao da je nestala, a anksioznih napada je sve manje i lakše ih kontrolišem.

Dese se neverovatne stvari kad nađeš mir u duši i u umu.

Kada se energija pokrene sve počinje da se menja, pa su tako kursevi prestali da budu uzaludna investicija. Crtanje, pisanje, meditacija, astrologija, filozofija, psihologija, etnologija… postale su moj život na koji se ponosim.

Izleti sa izviđačima, muzički festivali, razna putovanja, izlasci sa porodicom i dragim ljudima. Uz prepreke ali i volju da se one pređu, lako se sve savlada. Postala sam mnogo aktivnija i što mi je jako bitno da me u velikom broju ljudi dočekaju rašireih ruku. To je veliki dokaz percepcije. Tvoja okolina je samo tvoj odraz.

A ti pogledi, komentari i neumesna pitanja, sve to postaje nebitno kad skupiš snage da pogledaš sebe u oči i iz dubine duše kažeš sebi ‘volim te’ i ‘vredna si takva kakva jesi’.

I na kraju mislim da vam dugujem ponovno, pravo predstavljanje. Zovem se Ana Stamenov. Ja sam ponosna tetka, sestra i zaova, ćerka. Pisac, crtač, izviđač, fotograf, ljubitelj prirode, filozof, astrolog, spiritualista, istraživač, osoba sa invaliditetom… ja sam ono što volim i želim da budem. Predstavite se vi.

Ana Stamenov

________________________________________________________________________________________________________________________________________

Moje ime je Milica, već dvadeset i četiri godine sam osoba sa invaliditetom, sa velikim ponosom to mogu reći. Odrasla sam u malom selu u blizini Leskovca kao jedina osoba sa invaliditetom u svojoj porodici i svom selu u to vreme. Dosta dugo vremena nisam bila svesna svog zdravstvenog stanja i različitosti u odnosu na drugu decu koja su me tada okruživala. Bila sam prihvaćena sa njihove strane bez ikakvih otpora, verovatno zato što me poznaju od rođenja.

 I meni je bilo potpuno normalno da su oni takvi kakvi jesu i da mogu mnogo toga, isto kao što mi je bilo normalno da sam ja takva kakva jesam i da ja ne mogu dosta toga što oni mogu zbog svog invaliditeta. Ali ništa od toga njih i mene nije razdvajalo ni na kom nivou. Ja sam mislila da će uvek tako biti, međutim, nije.

Moj prvi lični susret i razmišljanje o mojoj dijagnozi desio se polaskom u prvi razred kada sam bila primorana da se zbog porodičnih situacija preselim u drugo selo sa majkom, da tu započnem školovanje, nastavim sa životom i boravim u do tada meni nepoznatom okruženju. Taj polazak u školu je bio onaj period kada sam ja shvatila da postoje deca kojoj će moja različitost biti strana i da će im ona biti dovoljan razlog da me ne prihvate kao sebi ravnu. Sa tim sam se nažalost suočila na teži način kroz vršnjačko nasilje.

U tom periodu, kroz osnovnu školu u kojoj sam doživljavala vršnjačko nasilje, sam se u početku trudila svim silama da na neke svoje dečije načine svojim drugarima objasnim da sam i ja dete poput njih. To mi je u mnogo maloj meri uspevalo, pa sam u jednom trenutku odustala i okrenula se sebi, podsećajući sebe da moram pronaći unutar sebe neku svoju vrednost kako ne bi poverovala u sve one negativne stvari koje su mi moji tadašnji školski drugari govorili o meni. Sada znam i sigurna sam da su to radili iz neznanja i ne zameram im.

Ali sam upravo tada shvatila jednu jako bitnu pouku za sebe, a to je da kada god te neko komentariše samo na osnovu fizičkog izgleda, to nema nikakvu težinu i ne opisuje tebe kao osobu, već samo opisuje ono kako te ta osoba vidi, a to uopšte ne mora da ima veze sa onim kakav si ti zapravo.

Imajući to na umu završila sam osnovnu i srednju školu bez da su ta moja loša iskustva mnogo uticala u izgrađivanju mene kao ličnosti. Ja nisam imala mnogo arhitektonskih barijera do sada, s obzirom da sam pokretna osoba, ali sam imala dosta barijera u međuljudskim odnosima. Tačnije, u sklapanju prijateljstva, saradnji i partnerstava zbog neosnovanih predrasuda koje postoje prema osobama sa invaliditetom od strane ljudi koji nemaju ni jednu vrstu invaliditeta.

U trenucima prevazilaženja tih barijera može da se naiđe na odbijanja, potcenjivanja, i baš u takvim situacijama sam ja shvatila da me je upravo moj invaliditet izgradio na mnogim poljima u životu i da ga se nikad ne bih odrekla, sve i da mogu. Jer me je upravo on uvek podsticao na još više truda, zalaganja, predanosti, akcije , želja, vere u sebe, i uvek me je podsećao da nema odustajanja i predaje bez obzira na situaciju.

Budio je snagu i vatru u meni.

Sve što sam uradila do sada, uradila sam da bih sebi pokazala da mogu, i da mi nije moje dijagnoze, verovatno ne bih bila ono što jesam danas. Posle završetka srednje škole sam počela da volontiram u Udruženju distrofičara u Leskovcu. Tada sam se upoznala sa načinima života drugih osoba sa invaliditetom i počela sam da se zanimam za aktivizam osoba sa invaliditetom kojim se sada povremeno aktivno bavim.

U društvu drugih osoba sa invaliditetom se osećam kao svoj na svom.

Stekla sam prijatelje, istomišljenike shvativši da nisam jedina koja prolazi kroz određene izazove. Pa kad mogu svi ti ljudi da se svakodnevno nose sa raznim izazovima, a možda im je čak i fizički komplikovanije nego meni, zašto ne bih mogla i ja. Tada sam kroz primer svih tih ljudi počela da otkrivam različite korisne poglede na život, mišljenja, različita uverenja, stavove. Mnogobrojne načine za prevazilaženje raznih svakodnevnih prepreka koje do tada nisam imala i koje sam tiho i neprimetno usvajala od njih. Zbog tih vrednosti koje sam tada pokupila, sada smatram da ne razmišljam kao svaka druga prosečna osoba zato što su svi ti ljudi intenzivno i konstruktivno uticali na mene. To sada vidim kao ogroman svoj plus, kao blagoslov. Mnogo sam zahvalna svima njima što su se našli u mom životu, što su ga oplemenili i učinili izuzetno sadržajnim. Svo znanje koje su mi preneli namerno ili slučajno, učinili su to sa dosta srca, baš zbog svega toga sam na početku teksta napomenula da sam ponosna što sam osoba sa invaliditetom.

Htela sam da poručim nešto od srca svim drugim osobama sa invaliditetom koji će pročitati moju priču, kao i naravno svim ostalim čitaocima. A to je da se ne odriču sebe zbog bilo kog svog fizičkog nedostatka. Nisu oni ni za šta zakinuti zapravo, nego su nagrađeni nečim velikim, važnim i predivnim, što se ne može videti golim okom, a nose to u sebi. Neposredno pre nego što sam doživela sve ove prijatne događaje naišla sam slučajno i pročitala citat koji je napisao jedan književnik koji je takođe osoba sa invaliditetom, a citat glasi:

 “U čemu je poenta biti potpun spolja,a prazan iznutra?”

 Tada sam osetila da u tom citatu postoji neka istina i ubrzo nakon toga život me potpuno uverio u istinitost tog citata. Sada ga potpuno razumem dušom i umom. Upamtite ga i vi dragi ljudi, možda i vama napravi značajne promene u životu kada prihvatite sebe kao što je i meni.

Milica Đorđević

________________________________________________________________________________________________________________________________________

Jesam, drugačija sam…

Dragi svi, moje ime je Sanja Marković, imam 31 godinu, rođena sam i živim u Beogradu.

I odmalena želim da menjam svet. Pošto do tako globalnog nivoa još uvek nisam stigla, trudim se da ljudima oko nas srušim predrasude o osobama sa invaliditetom, da pokažem da različistost nije i ne treba da bude tabu, kao i da pomognem onima kojima je to potrebno da prihvate svoje različistosti.

Za početak, volela bih da zahvalim ljudima u Savezu distrofičara Srbije što su mi omogućili tu čast da vam se na ovaj način obratim i tako podelim neko svoje životno iskustvo koje, možda, nije veliko, ali će nekome možda biti značajno i dati vetar u leđa za neke buduće odluke i planove.

Rođena sam u velikoj porodici, imam dva brata i jednu sestru, živela sam sa njima i sa mamom kod bake i deke, jer su se moji jako rano razveli. U našoj kući je oduvek bilo puno ljudi, tako da se može reći da se uvek mogao naći neko ko će brinuti o meni. Ali, zahvaljujući mojoj majci, ja danas vodim samostalan život i samostalna sam koliko god je to moguće za nekoga ko je u invalidskim kolicima. Za moju dijagnozu se saznalo jako rano, tako da sam od kada znam za sebe u invalidskim kolicima. Dobro, nisu to od početka bila invalidska kolica, prva kolica u kojima me je mama vozila bila su Meklaren kolica za decu, a moje prvo samostalno sredstvo za kretanje bio je dečiji tricikl. Tricikl koji je stojički izdržao između dve vatre, žmurke i ostale dečije igre sa decom ispred zgrade. Kako je moja mama vrlo brzo shvatila da je moja bolest neizlečiva svoju pažnju je, umesto na doktore, usmerila na to da me nauči da brinem sama o sebi koliko god da je to moguće i da me obrazuje, i na tome joj neizmerno hvala.

Moj prvi susret sa diskriminacijom zbog mog invaliditeta dogodio se kada sam trebala da pođem u osnovnu školu. Preko puta moje zgrade ima škola čiji tadašnji direktor nije dozvolio da se ja tu upišem, ali za moje dobro, da me deca ne bi ismevala. Ista ona deca sa kojom sam se ispred zgrade igrala. Mi tada nismo imali, a nismo ni znali kome da se požalimo. To je bila ’96-’97 godina, tada inkluzija nije ni postojala, bar ne da mi znamo za nju. Pa smo tako nastavili da tražimo dalje i ja sam, zbog te potrage, umesto sa sedam, pošla u školu sa osam godina. Upisala sam specijalnu osnovnu školu „Dr Dragan Hercog” i narednih osam godina, od ponedeljka do petka, ustajala u šest ujutru i išla od Vidikovca do Voždovca, što je negde oko sat vremena puta gradskim prevozom. A da, prvi, možda čak i drugi razred, su me vodili gradskim prevozom u školu, jer nismo imali ni ko da nas uputi da Gradsko saobraćajno ima prevoz za osobe sa invailiditetom. Iskreno, danas ne mogu da se setim kakav je utisak to sa upisivanjem u osnovnu školu ostavilo na mene, pa ne mogu da vam prepričam. Ali iz današnje perspektive apelujem na roditelje, organizacije osoba sa invaliditetom, kao i na Ministartsvo obrazovanja: radite na tome da se sa inkluzijom počne što ranije, još u vrtiću. Koliko vi znate dece sa bilo kojom vrstom invaliditeta koja su išla u vrtić? Ja nisam išla i mislim da ne znam nikoga ko jeste. Koliko imamo pristupačnih vrtića u Beogradu, u Srbiji? Sa sedam – osam godina su deca već donekle formirani mali ljudi i veća je verovatnoća da stvore neku averziju prema osobama sa bilo kakvim različitostima ukoliko im te različitosti nisu na vreme i na pravi način prezentovane.

Od tada, pa do danas, imala sam mali milion uspona i padova. Muke da pronađem posao, da imam normalnu ljubavnu vezu, da počnem da verujem u sebe. Društvo i godine nametnuli su mi osećaj da sam drugačija. Bilo je i dana kada sam se pitala što baš ja. Danas znam da jesam i volim što sam drugačija. Danas to sa ponosom ističem, a bio je dug put dotle. Oduvek sam želela da menjam svet, a da ni sama nisam znala kako. Onda mi se pružila prilika da se upoznam sa čarima aktivizma i u tome sam sebe pronašla. Danas neke stvari radim ne da bi meni bilo bolje nego da bih budućim generacijama utabala put koji moja generacija nije imala. Ponekad ljude savetujem i da neke stvari urade, ako ne zbog sebe, onda zbog drugih. Zato se odazivam na sve što me pozovu, da podignem svest o osobama sa invaliditetom, kao i doprinesem našoj vidiljivosti. Da pomognem ljudima da prigrle i sa ponosom pokažu svoje različistosti, kao i drugima da ih prihvate.

I dalje se ježim kad se setim da ne mogu skoro nigde da odem bez nečije asistencije, bilo u vidu prevoza, ulaska u neki objekat, odlaska do toleta itd. Ježim se kada čujem priče kako roditelji imaju problema da svoju decu sa invaliditetom upišu u škole, na fakultete, da ljudi sa invaliditetom ne mogu da pronađu posao, da odu kod lekara, a živimo u 21. veku. Znam da još uvek ima onih koji svoje dane provode u četiri zida. Znam da nas još uvek zagledaju kada prođemo ulicom, sednemo u klupe, uđemo u pozorišta, bioskopske sale, ako nam se uopšte ukaže mogućnost za to. Ali mi smo ti koji treba da se borimo protiv toga, da radimo na osnaživanju sebe, ali i da osnažujemo jedni druge. Da pričamo o problemima bez zadrške i tabua. Da radimo na našoj vidljivosti, da pokucamo na svaka vrata, neka će se otvoriti. Kroz istoriju svaka marginalizovana grupa morala je, nažalost, sama da se izbori za svoja prava.

Ja danas živim samostalno, imam posao, dugu vezu… Ako ja mogu sve to da imam, zašto vi ne bi mogli? Nisam ja ništa bolja od vas. Nemam recept za samopouzdanje i osnaživanje, i ne mogu da vam kažem da će biti lako. Naprotiv, ponekad će biti jezivo teško. Ali mogu da vam garantujem da će vredeti. Ne dajte se samosažaljenju i da vas drugi žale i ograničavaju, mi smo mnogo, mnogo bolji od toga.

Sanja Marković

Related Articles